Otvaranje: 23. juna u 18 časova
Lokacija: Subin plato, Limanski park, Novi Sad
Kustosi: KURS (Miloš Miletić i Mirjana Radovanović)
Organizatori: Galerija „Bel Art“, KURS
Podrška: Fondacija „Novi Sad – Evropska prestonica kulture”
Izložba „Zamišljene granice” biće postavljena od 23. juna do 28. avgusta na Subinom platou u Limanskom parku (Novi Sad) u javnom prostoru na četrdesetdevet jarbola. Kustoski tim Miloš Miletić i Mirjana Radovanović iz KURS-a, su okupili umetnice, umetnike, aktivistkinje, aktiviste i kolektive da zajedno daju komentar i osvrnu se na pojam „Tvrđava mira”, jedan od tematskih okvira projekta „Novi Sad – Evropska prestonica kulture 2022”, čiji je i ova izložba deo.
Naš koncept smo kreirali uz kritički osvrt na zadati tematski okvir, pri čemu smo se vodili ličnim iskustvom i pozicijom. Tu mislimo na odrastanje, život i rad u Srbiji (na periferiji kapitalističkog sistema, kao i na iskustvo koje smo dobili kroz različite internacionalne projekte, saradnje i gostovanja u zemljama Evrope i, mnogo važnije, van nje. U uvodnom opisu koji se nalazi u Programskoj knjizi Evropske prestonice kulture afirmativno se govori o pojmu „tvrđava mira”, pri čemu se Evropska unija uzima kao simbol te zamišljene tvrđave.
Polazimo od premise da pojam „tvrđava” podrazumeva potrebu da se nešto zaštiti od neke opasnosti i da je u tom slučaju „mir” samo prividno stanje permanentnog sukoba. Želimo da otvorimo prostor za dijalog i pokušamo da sagledamo ko i šta predstavlja opasnost po evropsku kulturu i „tvrđavu”. Radovi uključeni u izložbu „Zamišljene granice” nisu uvek direktni odgovor na temu – bilo bi to možda suviše lako ili banalno – oni daju jednu širu sliku i ukazuju na višeslojnost savremenih društvenih odnosa.
Pojam „Tvrđava mira” za nas otvara mnoga pitanja o evropskom nasleđu i odnosu spram drugih naroda i kultura: gde počinje ta tvrđava i ko je njen tvorac, ko ili šta je pretnja za mir koji ta tvrđava štiti, te ko, kako i kada ima dozvolu da uđe u tvrđavu, i da li je slobodan kada unutra kroči. Podeljena u tri celine, izložba ukazuje na fenomene društva u kome živimo, a koji su deo nasleđa Evrope,kao što su: evrocentričnost, nasleđa kolonijalizma, neokolonijalizam, eksploatacija, migracije, Frontex. Takođe, pojedine intervencije prikazuju ideje za budućnost koje nude mogućnosti za prevazilaženje ovih koncepata i njihovih manjkavosti.
Učesnici
Alaa Abu Asad i Ulufer Çelik (Palestina i Turska, Holandija)
Selma Asotić (Bosna i Hercegovina, SAD)
SABA – Silvia Amancei / Bogdan Armanu (Rumunija)
Nika Autor (Slovenija)
bak.ma digital media archive of social movements (Özge Çelikaslan, Bilge Emir) (Turska)
Leslie Fernandez Barrera (Čile)
Fokus grupa (Hrvatska)
Jelena Grujičić (Srbija)
Vladan Jeremić i Rena Redle (Srbija)
Filip Jovanovski i Ivana Vaseva(Severna Makedonija)
Ena Jurov (Hrvatska)
Adela Jušić (Bosna i Hercegovina)
Yazan Khalili (Palestina)
Uroš Krčadinac (Srbija)
Hythm L-Wrdny (Egipat)
Bojan Mrđenović (Hrvatska)
Paula Baeza Pailamilla, kustos Ignacio Szmulewicz (Čile)
Pravo na vodu (Srbija)
Nataša Prljević & Joshua Nierodzinski (Srbija, SAD)
Baris Seyitvan (Turska)
Daniel Toca (Meksiko)
Jaśmina Wójcik (Poljska)
Ala Younis (Jordan)
Ala Abu Asad i Ulufer Čelik
Volim kad pronađemo prevod koji odgovara našim čudnim zamislima.
Znate li šta znači şemsiye? Da li koristite reč kırbaç za bič?
Već tri godina jednog drugo pitamo o rečima koje su iste u oba jezika: turskom i (govornom) palestinskom arapskom. To je proces koji može beskonačno da traje – koliko i naše prijateljstvo. Provodimo vreme zajedno, govorimo reči koje su nam zajedničke i crtamo ih, i tako otkrivamo da li one imaju isto značenje, da li su ipak malko različite, ili možda pak „lažni prijatelji”.
Ala Abu Asad (1989, Palestina), umetnik, istraživač i fotograf, razvija alternativne pravce u kojima se ukrštaju (re)prezentacija, prevođenje, gledanje, čitanje i razumevanje. Svoj rad realizuje kroz pisanje, stvaranje slika i performans kojima predstavlja svoja istraživanja i metodologiju ispitivanja granica jezika.
Ulufer Čelik (1992, Antalija/Turska) je umetnica koja živi i radi u Roterdamu u Holandiji. Završila je studijski program MA Art Praxis na Holandskom umetničkom institutu 2018. godine. Kroz svoj umetnički rad istražuje potencijale narativa i kreiranja mitova, koje izražava kroz slike u pokretu, poeziju, crteže, zvuk i performans. U svojim radovima konstruiše višeslojne ravni, polazeći od nelinearne percepcije vremena. Istražuje kvir, migrantske i feminističke pristupe u stvaranju i promišljanju arheoloških, duhovnih i prostornih tragova sećanja. Članica je kolektiva „Eat-House”, umetničke grupe „W1555” i stanovnica Putsebochta 3. Radove je izlagala na izložbama u Growing Space, Corridor Project Space, Are Projects, Rib, State of Concept, Yellow Brick Gallery, Litost Gallery, Institute for Provocation, Belmacz Gallery i Wuerttembergischer Kunstverein.
Selma Asotić
dolaze po nas
zapadni doktoranti, u prostorijama nevladine organizacije nude dvadeset dolara za naš informirani pristanak. U našoj su zemlji kompleksnih međuetničkih odnosa kako bi istražili mehanizme nasilja. Prije njih, nismo ni znali da je ubistvo autohtono našim rukama, da iz njih provaljuje gromoglasno kao smijeh povijesti. Noa iz Osloa tu je da pojasni. Gdjegod se zapodjene rat tamo šalju Nou iz Osloa, doktoranta mirovnih studija, da širi zdrav razum, postavi pravo pitanje—zašto, umjesto zašto da ne? Što više ratujemo to više trebamo Nou iz Osloa, još par genocida i njegova je profesura. O Noa iz Osloa! Mi ćemo ti pomoći, biti tvoji, samo tvoji, lični lokalni informanti, pogodno anonimni, spremni govoriti na mig. I govorimo, a ti, o Noa iz Osloa, sve k srcu primaš. Tvoja zgranutost zgranutost je svih čije zemlje ne bi nikad, baš nikad. Tvoje saosjećanje gusto je i kapa na pod, gmiže prema nama, pentra se uz naše noge. Na koži ostavlja vreli trag sluzi. Kako oprati tvoje ne mogu ni zamisliti, vrlo mi je žao. I ti si nečiji dragi mali dječak, tvom imenu pristaje svaki font, tvoja mama na telefonu sa drugaricom tako mi je drago što je imao jedno takvo iskustvo. O Noa iz Osloa! Mermerna površina u tvojoj kuhinji, bezbrižni uvojak tvoje majke, to je ono za čime žudimo. Za nesvijesti mesareve oštrice. Kako ona može znati šta kasapi? Ma šta mi rekli, ti i zlaćano klasje tvojih vlasi nikad nećete znati kojom se brzinom duže sjenke kad ih pokušaš preteći. U zahvalama spominješ hrabrost preživjelih čije priče svjedoče o potrebi restorativne pravde i transverzalnog pomirenja u subliminalnim prostorima postkonfliktnih konteksta. Poslije tebe, ležimo dugo, širom otvorenih očiju, pokušavajući se sjetiti svojih imena. Niz bradu nam cure bale. Jer zamišljamo tebe, svezanog za stolicu, tvoje bilješke spaljene, tvoj vrat u našim šakama, o dragi, mali Noa iz Osloa.
Vizuelno rešenje: Nađa Čengić.
Selma Asotić je pjesnikinja. Završila je magistarski studij poezije na Sveučilištu Boston 2019. godine. Dobitnica je stipendije „Robert Pinsky Global Fellowship” i druge nagrade na književnom konkursu „Brett Elizabeth Jenkins Poetry Prize”. Nominirana je za nagradu „Puschcart” za pjesmu Nana, a 2021. i 2022. uvrštena je među polufinaliste/kinje nagrade „92Y Discovery Poetry Prize”. Pjesme i eseje na engleskom i BHSC jeziku objavljivala je u domaćim i međunarodnim književnim časopisima. Njena prva zbirka Reci vatra („Buybook”, Sarajevo i „Raštan izdavaštvo”, Beograd) objavljena je 2022. godine.
Tekst „dolaze po nas” govori o razaračima svjetova koji su blaženo nesvjesni svoje uloge i štete koju za sobom ostavljaju.
SABA – Silvija Amancei / Bogdan Armanu
Buduća zemlja
Nedavni dramatični događaji koji potresaju Ukrajinu podsećaju nas da se veliki deo naših života i razumevanja sveta bazira na fikciji. No uprkos svemu u nekom smislu poslovi se odvijaju isto kao i pre, a informacije protiču preko granica i tako ujedinjuju potrošače vizuelnog sadržaja širom sveta u jedno veliko medijsko selo. Ljudi iz različitih država, kultura i naroda mogu da konzumiraju iste proizvode i slike, čime se povezuju sa drugim potrošačima i prate ljude i događaje u realnom vremenu. No, to življenje/bivstvovanje u zajedničkom prostoru biva suočeno sa surovom rasističkom i nacionalističkom realnošću onda kad se udaljimo od ekrana, pređemo fizičke granice svojim stvarnim telom i progovorimo stranim jezikom. Izvan zajedničke gramatike pojednostavljenih emotikona i pop-džinglova, leži (ne)skriveno fašističko razumevanje kulture, nacije i osećaja pripadnosti tim političkim fikcijama. To je naročito prisutno u Evropi, gde se podele i konflikti oslanjanju na istorijsku mitologiju i geopolitičku pripadnost fiktivnom mestu rođenja kulture i moderne demokratije. Stalno se govori o razgraničavanju „nas” i „drugih”, „zapada” i „istoka”, „evropskog” i „varvarskog”, a za to vreme nas sve skupa eksploatišu.
Umetnička praksa grupe SABA može biti pozicionirana između društvenih studija i vizuelne umetnosti, potrage za metodama i primera kako se umetnost i umetnička sredstva mogu iskoristiti da podstaknu na razmišljanje van okvira kapitalizma, i na stvaranje (zajedničke) budućnosti.
SABA su Silvija Amancei i Bogdan Armanu (1991, Jaši i Temišvar), umetnički par koji sarađuje od 2012. Imali su solo izložbe u Kunstverein Ostu u Berlinu, galeriji „Škuc” u Ljubljani, galeriji „Ivan” u Bukureštu, Kunstverein Baden u Badenu, galeriji „Electro-Putere” u Krajovi i u centru Salonul de proiecte u Bukureštu. Njihovi radovi su predstavljeni i na grupnim izložbama u Museumcultuur Strombeeku u Grimbergenu, centru Kunstverein Wagenhalle u Štutgartu, Muzeju Louvière’s Ianchelevici u La Luvjeru, Art Encounters Foundation u Temišvaru i u MODEM-u u Debrecinu.
Nika Autor
Bez naziva
Godine 2000. francuski filozof Olivije Razak naveo je tri važna istorijska događaja i perioda kada je ograda od bodljikave žice, upotrebljena u političke svrhe, odigrala ključnu ulogu u demarkaciji prostora i tako oblikovala i izazvala tri velike katastrofe modernog doba. No, njena istorija se tu ne završava. Bodljikava žica dobila je novi imidž i još oštriju dimenziju postala je žilet-žica. I dalje se masovno koristi kao oruđe vladanja, kontrole i demonstracije moći na zidovima fabrika i za ograđivanje državnih institucija, bogatih komšiluka i, poslednjih deset godina, istočne i južne granice Evropske unije. Varvarsko podignute ograde od žilet-žice – koje zbog svoje lakoće, fleksibilnosti, jeftinoće, agresivnosti i efikasnosti brutalno zadiru u ljudske živote – moraju se srušiti.
Nika Autor je vizuelna umetnica i članica kolektiva „Newsreel Front”. Njen umetnički rad je prvenstveno usmeren ka eksperimentalnim i dokumentarnim filmovima, filmskim esejima, fotografiji, kolažima, crtežima i prostornim video-instalacijama. U fokusu njenog rada je istraživanje nevidljivosti/nečujnosti u kontekstu skrivenih tema iz zaboravljene prošlosti i neme sadašnjosti. Njeni radovi bave se migracionom politikom, radničkim pravama i politikom sećanja.
bak.ma digitalni arhiv društvenih pokreta (Ozge Čelikaslan, Bilge Emir)
Prevazilaženje granica: Nelinearni vremenski raspored u arhivu
Ozge Čelikaslan (Karlsrue) i Bilge Emir (Berlin) predstavljaju dve zastave sastavljene od slika sa tajmlajna na sajtu bak.ma, besplatnom i otvorenom medijskom arhivu. Slike migranata koji iz Sirije odlaze u Evropu predstavljaju tragove njihovog „upliva” u razne ograđene zone. Vremenske linije, nastale kao asamblaži od delova dokumetarca The Residual, bave se narativima izbeglica i migranata u novonastalim državnim izbegličkim kampovima i prostorima stambenih inicijativa u jugoistočnoj regiji Turske. Film prati migrante od početka njihovog puta u severnoj Siriji, Iranu i Iraku, preko Turske, do Grčke i ostatka Evrope, i njihove svakodnevne aktivnosti u pograničnim mestima. Film ima formu dnevnika, sa u putu prikupljenim pričama, iskustvima i snimcima izbeglica, filmskih stvaralaca i običnih ljudi. Čelikaslan i Emir pokušavaju da raščivijaju/demontiraju simbolizam zastave kroz asamblaže od slika granica, migracija i ljudi u pokretu, a koji se pojavljuju u arhivskim snimcima.
bak.ma (što na turskom znači „ne gledaj”) je digitalni arhiv društvenih pokreta koji je nastao posle masovnih građanskih protesta 2013, odnosno pobuna protiv rušenja parka Gezi. Kao zbirka znanja i uspomena i kao prostor osnaživanja, bak.ma radikalizuje politiku arhiva i ukazuje na mogućnost stvaranja živog sećanja od društvenih pokreta. Stranica bak.ma sadrži bogatu zbirku snimaka koji datiraju od šezdesetih godina prošlog veka do danas i prikazuju politička previranja i pokrete u Turskoj. Kao arhiv koji neguje participativni pristup i neprestano raste, bak.ma omogućava korisnicima da daju svoj doprinos aktivističkim video snimcima, čime postaje kolaborativni arhiv. Godine 2018. omogućeno je korisnicima iz drugih zemalja da kače svoje tekstove, fotografije, i video i audio zapise društvenih zbivanja. Od bogatog i raznovrsnog arhivskog materijala, bak.ma kreira nekoliko mapa savremene političke istorije. Asamblaži od stotinu video zapisa predstavljaju individue i grupe, mesta, događaje i datume na ovim istorijskim mapama.
Lesli Fernandez Barera
„Nema pravde, nema mira”
Poslednjih godina svedoci smo društvenih previranja u više latinoameričkih zemalja koja se šire i na druge kontinente, otkrivajući krize koje se paralelno odvijaju u celom svetu. Mnogi konflikti su nastali kao posledica migracija, problema uslovljenih životnom sredinom, ekstraktivizma, radne eksploatacije i ekonomske nejednakosti.
„Narodna pobuna” koja se desila u Čileu 2019. godine ostavila je duboke tragove, a tada nastali slogani raširili su se po mnogim gradovima širom zemlje. Veliki broj grafita iz tog perioda i danas stoji na zidovima, uprkos nastojanjima da se prekreče. Jedan od slogana koji se najčešće čuo glasi „Neće biti mira bez pravde”, a odnosi se na godinama akumuliranu ogorčenost koja se sada prelila na ulice kao odraz opšteg društvenog nezadovoljstva. Pored toga, slogan izražava stav da ne protestovati znači imati privilegovan položaj.
Iste reči mogu se upotrebiti na raznim geografskim širinama sveta, ispisivati po zidovima i na banerima, ili uzvikivati. Te reči imaju svoj smisao, ali se istovremeno mogu povezati sa drugim problemima koje kao zajednica osećamo. Globalizacija čini da svaku krizu doživljavamo kao da se tiče i nas, i onda kada dolazi iz drugih krajeva, zajednica i naroda. Kada se suočimo sa patnjama drugih, svet nam se čini kao u isti mah malo i ogromno mesto.
Ulice pripadaju nama!
Lesli Fernandez Barera je vizuelna umetnica, predavačica i istraživačica koja se bavi savremenom umetničkom produkcijom. Osnovne studije završila je na UdeC u Čileu, a postdiplomske studije na UNAM u Meksiku.
Učestvovala je u raznim individualnim i kolektivnim umetničkim projektima, kao i u projektima posvećenim stvaranju, upravljanju, istraživanju i diseminaciji, među kojima su MÓVIL (2009‒2017), Casapoli residencias (2011‒2018) i umetnički kolektiv „Mesa8” (2008‒2015).
Trenutno radi u interdisciplinarnom timu na istraživanju Concepción, te devuelvo tu imagen. Resistencia Cultural 1972‒1991. Projekat nastoji da reaktivira oblike umetničke produkcije nastale tokom diktature u gradu Konsepsion u Čileu. Od 2017. godine deo je tima „Arte and Desindustrialialization” i učestvuje u njihovim međunarodnim sastancima i publikacijama.
Predaje na odeljenju likovne umetnosti na Univerzitetu Konsepsion. Živi i radi u Konsepsionu.
Fokus grupa
Vedute iz palače Tršćansko-riječke privilegirane kompanije
U najstarijoj austrougarskoj šećerani, otvorenoj sredinom 18. stoljeća u Rijeci, niz slikarija „idealiziranih” krajolika – djela nepoznatih autora – uključuje i prikaze robova. Takozvane Vedute ideate rijedak su prikaz rasiziranog robovskog rada u Austrougarskom carstvu, koji ukazuje na nevidljivi rad koji je omogućio industrijsku proizvodnju šećera i učinio vidljivim odnose Austrougarskog carstva, a time i perifernog lučkog grada Rijeke, s globalnim tokvima kapitala i povijesti kolonijalizma. Oslanjajući se na knjigu Race and the Yugoslav Region, Postsocialist, Post-conflict, Postcolonial? autorice Ketrin Bejker, Fokus Grupa promatra činjenicu da se reprezentaciji ropstva nije pristupilo kritički, dok se pritom ustrajava na ogorčenosti zbog rasizacije na temelju etničkih linija, odnosno pogleda da su sami stanovnici bivše Jugoslavije u Europi rasizirani kao europski Drugi. Prenamjenom industrijske zgrade u okviru projekta Europske prijestolnice kulture Rijeka 2020 – „Luka različitosti”, Vedute ideate danas su javno izložene u sklopu postava Muzeja grada Rijeke. U novom postavu prepoznaju se globalne povezanosti, ali eksplicitno priznanje kolonijalizma kao sastavnog dijela industrijalizacije i razvoja Rijeke nije izneseno.
U kontekstu projekta „Ideja Europe – Zamišljene granice”, projekt dobiva novi site-specific značaj. Jedna od dvije zastave bila bi načelno (zapravo krop, detalj zidne slike) zastava Austrije (Austrougarske monarhije) koja je na ovim prostorima (na granici – spoj istoka i zapada) označavala, ili podsjećala na tradicionalnu poziciju ovih krajeva kao branika Europe od istočne prijetnje. Vješanje ove zastave dopunjava se vješanjem druge zastave koja pokazuje ostatak slike, te Europu dovodi u vezu s kolonijalizmom i rasizmom.
Više o projektu na: https://direct.mit.edu/artm/article/10/1/77/100605/A-Room-with-a-landscape-Vedute-from-the-Palace-of
Umjetnički kolektiv Fokus Grupa (osnovan 2012. godine) koristi tekstove, objekte i slike, ugrađujući ih uglavnom u prostorne instalacije i javne intervencije koje su usmjerene na istraživanje odnosa moći unutar umjetničkog sustava i njegovih javnih manifestacija, kao i unutar šireg ekonomskog i društvenog konteksta. Rad grupe proteže se kroz različite discipline, i uči od dizajna, arhitekture, kuriranja i književnosti. Stoga Fokus Grupa povremeno surađuje sa stručnjacima za određenu disciplinu ili za pojedinu temu. Kolektiv radi/živi između Rijeke i Ljubljane.
Jelena Grujičić
(NE)PREKIDNE ŠUME
(Počast Josifu Pančiću)
Pored sve češćeg govora o ekologiji i zdravoj životnoj sredini u Srbiji se poslednjih godina takođe problematizovalo pitanje pozicije države i njenih građana u evropskim promišljanjima održivog razvoja i zelene budućnosti.
Ekonomski interesi i hegemonija velikih zemalja u neokolonijalnoj sadašnjosti ukazuju na iscrpljivanje prirodnog kapitala perifernih zemalja i dovode u pitanje raspravu o održivoj budućnosti i mehanizmima upravljanja prirodnim resursima.
Rad (NE)PREKIDNE ŠUME ističe kolektivnu odgovornost i značaj prirodnih resursa kojima raspolaže kako lokalna, tako i globalna zajednica, a time i posledice „tragedije zajedničkog dobra”.
Jelena Grujičić, rođena 1986. u Subotici, je vizuelna umetnica, kulturna radnica i majka. Diplomirala je 2011. godine na grafičkom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesorke Biljane Vuković. Članica je udruženja KURS u Beogradu, udruženja „Klara&Rosa” u Subotici i jedna od osnivača Centra za savremenu kulturu i umetnost u Subotici. Izlagala je više puta na samostalnim i grupnim izložbama u Srbiji i inostranstvu. Nakon višegodišnjeg boravka u Parizu i Beogradu, 2018. godine se vraća u Suboticu gde trenutno živi i radi.
Rena Redle i Vladan Jeremić
Iz serije „Potencijali za borbeno stvaralaštvo“, „Egzil“ i „Metagrafika čitaonice“
Protekle decenije se granični režim Evropske unije veoma militarizovao. Od kada se pojavio veliki talas migracija ljudi ka bogatijim zemljama globalnog severa, bilo zbog ratnih dejstava, ekonomske ili ekološke krize, nikli su zidovi i žičane ograde ne samo na evropskoj granici, nego i na drugim spoljnim granicama. Evropske vlasti se između ostalog služe nasilnim pušbekovima nepoželjnih grupa migranata i tako im otežavaju beg iz domovine. Dve zastave koje izlažu Rena i Vladan bave se temom prelaska preko granica, kako u novoj situaciji globalnog izbeglištva, tako i u vezi sa izbeglištvom tokom jugoslovenskih ratova devedesetih godina, povezujući istorijsku i savremenu problematiku. Spojem ta dva rada žele da naglase transistorijski karakter izbeglištva, kao i kontradikcije koje ga prate.
Prva zastava pod nazivom Prelaz iz ciklusa Potencijali za borbeno stvaralaštvo” koja je prvobitno nastala za „Zbor Crvene Rijeke” 2017, suprotstavlja se nasilju na granicama kroz grafičke elemente kojima se pokazuje nada i snaga koja leži u solidarnoj borbi za život sa one strane žice. Druga zastava pod nazivom Egzil iz ciklusa Metagrafika čitaonice tematizuje kontradikcije života u egzilu nakon bekstva zbog jugoslovenskih ratova devedesetih godina, i inspirisana je tekstovima Dubravke Ugrešić i Semezdina Mehmedinovića, izašlih u ediciji Zajednička čitaonica koju su uredili Vladimir Arsenijević i Igor Štiks. Čitajući Egzil, Rena i Vladan izdvajaju mogućnost prebega iz opsade Sarajeva, ulogu međunarodne zajednice u opsadi i medijskoj buci koja je pratila ratne godine. Pisci kao izbeglice napuštaju svoje kulturne i životne prostore, a u egzilu ih čekaju dve krajnosti: mir i mogućnost daljeg stvaranja ili pak gašenje, iskazano kroz sudbinu Šandora Maraija čiji revolver postaje centralni znak u metagrafici egzila.
Rena Redle i Vladan Jeremić žive u Beogradu. Njihova umetnička praksa obuhvata instalacije i intervencije u javnom prostoru. Kroz zajedničku praksu Rena i Vladan istražuju odnose umetnosti i politike, razotkrivajući goruće društvene protivurečnosti. Oni koriste tehnike koje je lako reprodukovati i distribuirati, poput grafike i štampe, te jednostavnih materijala kao što su tekstil, karton i drvo, insistirajući na upotrebnoj vrednosti i društveno-ekološkoj svesti svog umetničkog rada. Razvijaju transformativne potencijale umetnosti u kontekstu društvenih borbi i kroz saradnju s društvenim pokretima. Izlagali su, između ostalog, u MUAC-u (Meksiko Siti), Bruklin muzeju u Njujorku, na Creative Time Summit-u u Majamiju, u nGbK-u u Berlinu, Trøndelag Senter for Samtidskunst u Trondhajmu, Muzeju savremene umetnosti u Ljubljani, MMOMA, Moskva, Kibli, Maribor, Muzeju savremene umetnosti u Skoplju, Galleria del Progetto u Milanu, Savremenom umetničkom centru Soluna u Solunu, Tallinna Kunstihoone i EKKM u Talinu, Interkulturalnom muzeju u Oslu; na 49. i 56. Oktobarskom salonu u Beogradu, u Kulturnom centru Republike Srbije u Parizu, na Autostrada bijenalu u Prizrenu, u galeriji „Kaapelin” i Umetničkom muzeju Ateneum u Helsinkiju; na „Politics of Dissonance” u okviru Manifesta 12 u Palermu, u galeriji „P74” u Ljubljani; u centru < rotor > u Gracu, u Borey art centru u Petrogradu, Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu, u Tirana Art Labu u Tirani, Muzeju Jugoslavije u Beogradu, na 18. Talinun Print Trijenalu u Talinu, u Kuslevovoj kući u Podgorici i u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.
Filip Jovanovski i Ivana Vaseva
DOMČE
Posvećeno Srđanu Jovanoviću Vajsu.
Domče je bilo naša druga kuća. Domče je bilo mesna zajednica gde su se ljudi okupljali, igrali šah, plesali, pevali, emancipovali se u kulturnom i društvenom smislu. Pored toga, Domče je najmanja zgrada urađena u brutalističkom stilu.
To je zapravo bilo mesto okupljanja u živahnom delu Skoplja zvanom Taftalidže, koje je privatizovano s namerom da se na njegovom mestu naprave visoke stambene zgrade. Lokalna zajednica je ovo uspela da spreči, ali pritisci investitora kao i pohlepa sitnih moćnika u poslednje vreme postaju sve jači.
Želimo da povratimo Domče zato što pripada nama. Tu stanuju naše uspomene, ali i naše nade u bolju budućnost. Trenutno izgleda kao stari arheološki lokalitet gde se nekad vrednovalo zajedništvo, jednakost i empancipacija, koji sad deluju kao ideje iz daleke prošlosti, ali Domče nas istovremeno podseća na važnost tih suštinskih vrednosti u našoj težnji da izgradimo tvrđavu mira.
Filip Jovanovski (1979) je vizuelni umetnik koji u svom radu neguje interdisciplinarni pristup. Njegovi radovi su često društveno angažovani, imaju aspekt trajanja i nastaju u saradnji sa raznim zajednicama. Dobitnik je nagrade „Zlatna triga” na Praškom kvadrijenalu za dizajn prostora za performans 2019. godine, nagrade DENES za mladog vizuelnog umetnika, nagrade „Ladislav Barišić” koju dodeljuje AICA – Makedonija (kao koautor), i drugih.
Jovanovski je izlagao na preko 15 samostalnih izložbi i 40 grupnih izložbi. Autor je scenografije za više od 30 pozorišnih projekata, kao i jedan od autora Makedonskog paviljona na Bijenalu arhitekture u Veneciji 2018. godine.
Ivana Vaseva (1984) je kustoskinja i istraživačica iz Severne Makedonije. Radi kao programska direktorka organizacije „Fakultet za stvari koje se ne mogu naučiti – FRU” i jedna je od kustoskinja festivala AKTO, posvećenog savremenoj umetnosti. Kao kustoskinja sarađuje sa zajednicama van sfere umetnosti, i tako stvara izložbe koje su i prostor za zajedničko stvaranje, razgovor, kritičko promišljanje i političku artikulaciju problema. Dobitnica je nagrade „Zlatna triga” za najbolju izložbu na Praškom kvadrijenalu 2019. godine (kao kustoskinja projekta), dvostruka dobitnica nagrade „Ladislav Barišić” koju dodeljuje AICA – Makedonija (kao koautorka), kao i Specijalne nagrade za arhitekturu (kao jedna od učesnica). Vaseva se specijalizirala za posao kustoskinje u centru De Appel Arts u Amsterdamu.
Ena Jurov
Madina
Strip prikazuje događaje koji su doveli do Madinine pogiblje u noći 21. studenog 2017. godine. Prvotno je objavljen u Izvještaju o nezakonitim protjerivanjima djece i djece bez pratnje u Hrvatskoj (2020) koji su napisali Border Violence Monitoring Network, Centar za mirovne studije, Društvo za psihološku pomoć i Inicijativa Dobrodošli!
Madina Hussiny, šestogodišnja djevojčica porijeklom iz Avganistana, poginula je 21. studenog 2017. godine, tek nekoliko metara od hrvatske granice, nakon što je nju i njezinu obitelj hrvatska policija protjerala natrag prema Srbiji. Madinina majka toga je dana prešla granicu sa svoje šestero djece, hodali su oko sat vremena prije nego li su primijetili hrvatske policajce i izrazili namjeru traženja azila. Međutim, oni su joj rekli da se vrati u Srbiju i ponovo dođe u Hrvatsku sljedeći mjesec. Madinina majka ih je preklinjala da im barem dopuste da prenoće u Hrvatskoj, s obzirom na to da su djeca bila iscrpljena. No, oni su ignorirali sve njezine molbe. Nekoliko minuta kasnije stiglo je policijsko vozilo kojim su Madina i njezina obitelj vraćeni blizu državne granice gdje su im policajci rekli da slijede prugu kako bi se vratili natrag u Srbiju. Nedugo nakon toga Madinu je udario vlak i preminula je. Hrvatske institucije do danas nisu preuzele odgovornost za njezinu smrt.
Ena Jurov (1988, Zadar) se bavi vizualnim komunikacijama kroz grafički dizajn, ilustraciju i strip. Završila je MA program Storytelling na Sveučilištu Konstfack u Stockholmu i preddiplomski studij vizualnih komunikacija na Studiju dizajna u Zagrebu. Surađuje na VJ projektima s kolektivom leilamarinaena, redovito izdaje stripove u Komikazama i vodi radionice stripa za djecu i odrasle, a u sklopu Dizajn studija „Plejs” dizajnirala je vizualne materijale za Autonomni društveni centar „Nigdjezemska” u Zadru.
Adela Jušić
…i ostali
Specijalna zahvalnost Tijani Okić
I ostali (narodi), sintagma je koju smo hiljade puta čuli u različitim kontekstima kroz istoriju Evrope, Jugoslavije i Bosne i Hercegovine u njenom poratnom periodu. Ko su ostali u političkom i društvenom smislu danas dok se zemlje bivše Jugoslavije, iako evropske, ipak ne i zemlje Evropske unije, bore za ekonomski oporavak i opstanak nakon razarajućih ratova poslije kojih je nastupila privatizacija (ali i korupcija koja ovaj proces prati), preostalih ekonomskih dobara? Ko su ostali u Evropi, van tvrđave, ko su ostali kada govorimo o procesu priduživanja Evropskoj uniji?
Postoji antinomija u samoj riječi: ostali istovremeno podrazumijeva i kretanje i mirovanje. Ostali kao oni koji su ostali i ne idu nigdje, oni koji miruju, koji su (za)ostali, oni koji idu nekamo mimo utvrđenih ruta i puteva, oni koji su stigli nekamo ali nisu dio, ostatak većinskog, dominantnog, vladajućeg društva ili poretka.
Ako pojam tvrđave simbolizira ne samo utvrdu nego i postojanost, permanentnost, odstojanje, distancu, zaštićenost od onoga i onih što se i koji se tvrđavi opiru mehanički ili politički, prostor čije su granice unutarnje i vanjske, stvarne i imaginarne, vojne ili civilne, ostali su upravo limit, ruina i urušavanje, ono što ostaje i što se opire, ono što stoji mimo i izvan, što stoji unutra ali dijeli, ono što dijeleći gradi. Ostali kao poremećaj i kohezija, amnezija i sjećanje, otpor i prodor.
Rad se sastoji od dvije jugoslavenske zastave koje su postavljene u javnom prostoru na Trgu jarbola i obje, jako izblijedjelih boja (jedna više od druge) izgledaju kao da su desetljećima blijedile na suncu, vjetru, kiši, i dalje čekaju da izblijede do potpune neprepoznatljivosti ili čekaju ljudsku ruku koja će da ih zauvijek ukloni.
Adela Jušić, rođena 20. oktobra 1982. u Sarajevu, Bosna i Hercegovina, gdje trenutno živi. Suosnivačica je i radila je na kulturnim projektima u Udruženju za kulturu i umjetnost „Crvena” od 2010. do 2019. godine i jedna je od kreatorki Online arhiva Antifašističke borbe žena BiH i Jugoslavije. Osim rada u „Crvenoj”, Adela Jušić je od studentskih dana surađivala sa brojnim regionalnim i internacionalnim nevladinim organizacijama, uglavnom na projektima iz sektora kulture i obrazovanja. Jušić je i aktivna i poznata vizualna umjetnica koja radi u raznim medijima i izlaže na međunarodnoj sceni od 2007. godine. Izlagala je na više od 100 internacionalnih izložbi, učestvovala u brojnim umjetničkim rezidencijalnim programima (ISCP, New York; Kulturkontakt, Beč; iaab Basel; Museums Quartier, Beč) i na brojnim panelima, radionicama, konferencijama, simpozijima i drugo. Njeni radovi su dio mnogih privatnih i javnih kolekcija umjetnosti.
Jazan Halili
Voda
Projekat se bavi vodom – kao političkim sredstvom za omeđavanje teritorije, tvrđavom koja brani strukture moći, ali i kao krilaticom u oslobodilačkim borbama i na protestima. Bavi se time kako se ljudi određuju na osnovu toga ko mora da ide kroz vodu da stigne na bezbedno, a ko može da je preleti; ko ima pristup vodi, a ko umire u pokušaju da do nje dođe. Voda je politički i nacionalni entitet, kulturni konstrukt oko kog se gradi nacionalni identitet.
Jazan Halili živi i radi u Palestini, ali i u drugim zemljama. On je arhitekta, vizuelni umetnik i kulturni producent. Trenutno je na doktorskim studijama u Amsterdamskoj školi za analizu kulture pri Univerzitetu u Amsterdamu, i gostujući umetnik-rezident na Državnoj akademiji lepih umetnosti. Izlagao je radove na nekoliko velikih samostalnih i grupnih izložbi, među kojima se izložbe u institutu KW u Berlinu (2020), u muzeju MoCA u Torontu (2020) i New Photography u muzeju MoMA (2018). Jedan je od šefova odeljenja za fotografiju na umetničkoj školi Bard MFA u Njujorku, i jedan od osnivača Radio Alhare.
Uroš Krčadinac
Sazvežđe ljudi
Zastava je Sazvežđe ljudi. Mapa koja prikazuje sve ljude koje smo upoznali na putovanju od Beograda do juga Afrike i koje pominjemo u putopisnom romanu Bantustan: atlas jednog putovanja (U. Krčadinac, L. Pašćanović i M. Đedović, Klub putnika, 2015). Ljudi su povezani horizontalno, od tačke do tačke, mimo velikih sistema, država, imperija i korporacija, malim gestom prijateljstva. Svaki je čovek zvezda za sebe, kako je rekao Kiš u Enciklopediji mrtvih, ali ne sama, izolovana, nego povezana, deo jednog sveta.
https://krcadinac.com/bantustan-interactive-atlas/mapa/constellation/
Uroš Krčadinac (1984) je digitalni umetnik, programer, pisac i edukator koji se bavi novim načinima opažanja i osećanja zajedničkog sveta ljudi, mreža i podataka. Živi i radi u Beogradu.
Hajtam el-Vardani
Evropska mrtva priroda
Figura migranta je figura koju često određuje kretanje uprkos ograničenjima kretanja. interesuje me, s jedne strane, strukturno nasilje koje prožima istoriju migracija. s druge strane, interesuju me forme otpora protiv tog nasilja. ovo istraživanje se istovremeno odvija na nivou jezika, jer je to moj medijum. u svom radu pokušavam da pronađem pesnički izraz za ovu strukturu
Hajtam el-Vardani je egipatski pisac kratkih priča i eksperimentalne proze koji živi i radi u Berlinu. Piše umetničku književnost, naročito kratke priče, ali i dela poput eseja i fragmentarne proze. Njegova knjiga The Book of Sleep (Knjiga spavanja) prevedena je na engleski i objavljena 2020. godine u izdanju „Seagull Books”. Zbirku kratkih priča, Irreparable (Nepopravljiv), objavio je za „Alkarmu” iz Kaira 2021. godine.
Bojan Mrđenović
Expati i migranti
2022.
Ekspati koje poznajem migriraju iz centra prema periferiji. Migranti koje poznajem migriraju s periferije prema centrima. Fotografije su nastale kombinacijom portretnih fotografija za dokumente (osobna iskaznica, putovnica) mojih prijatelja i poznanika koji žive na periferiji Europske Unije, unutar njenih granica i izvan njenih granica. Spajanjem fotografija u hibridne portrete tražim sličnosti i razlike među pripadnicima dviju skupina. Većina ovih ljudi se podjednako može uklopiti u obje od ovih kategorija. Mehanizmi kojima dobivamo etiketu ekspata ili migranta su kako ovdje, tako i drugde – proizvoljni.
Bojan Mrđenović rođen je 1987. godine u Virovitici. Završio je opću gimnaziju u Daruvaru, diplomirao na preddiplomskom studiju povijesti umjetnosti i informacijskih znanosti u Zagrebu. 2012. godine je diplomirao na preddiplomskom, a 2015. godine na diplomskom studiju filmskog i TV snimanja na Akademiji dramske umjetnosti u Zagrebu. Na istom odsjeku danas u umjetničko-nastavnom zvanju docenta predaje umjetničke predmete. Bavi se filmom i fotografijom.
Paula Baeza Pailamilja
Zastava
Projekat koji predstavljamo u Novom Sadu bavi se aktuelnim temama u Južnoj Americi i političkim procesima koji se tamo odvijaju. Pokušali smo da sagledamo istoriju kroz antikolonijalnu vizuru i da je povežemo sa problemima prirode, naroda iz vremena pre Kolumba i mapučeanskim identitetima, koristeći performans, video-snimke, instalacije i fotografije koje je napravila Paula Baeza Pailamilja.
Paula Baeza Pailamilja temelji ovaj projekat na dva rada. Prvi je video-performans po imenu Biljka (Plantar) koji se dešava u Cirihu, gde umetnica sakuplja lišće egzotičnih biljnih vrsta iz botaničke bašte koje onda koristi kao materijal kojim se zakači za most, čime se ukrštaju teme prirode, migracije i kulture.
Drugi komad je video-performans Wüfko koji se dešava na jezeru na jugu Čilea, blizu vulkana Viljarika, gde umetnica povezuje prirodni pejzaž sa snovima i mentalnim pejzažem. Tokom performansa umetnica napušta kulturalne granice svog tela da bi se povezala sa prirodom i mapučeanskim pričama.
Paula Baeza Pailamilja se bavi performansom, tekstilnim praksama i audiovizuelnim formatima od 2011. godine. Njen identitet Mapuče Indijanke predstavlja polaznu tačku radova u kojima preispituje sebe i svoj životni kontekst u istorijskom, političkom i društvenom ključu. Od 2016. godine deo je mapučeanskog kolektiva „Rangiñtulewfü”, koji je pokrenuo digitalni projekat Yene: Revista de arte, pensamiento y escrituras en Wallmapu y Abya Yala (Yene: Časopis o umetnosti, misli i pisanju u Valmapuu i Abja Jali).
paulabaezapailamilla.com
Ignasio Šmulevič je kritičar i kustos iz Santjaga. Radio je kao kustos izložbi Coma, 2/3 Special Issue for the Conventional Election („Gretta Rust Editorial House”, Valdivija-Berlin, 2020), Chinese Whispers (Galerija U10, Beograd, 2017) i Ciudad H (Centro Cultural „Matucana 100”, Santjago de Čile, 2015). Piše za časopis La Panera, a napisao je i knjige Fuera del cubo blanco. Lecturas sobre arte público contemporáneo („Metales Pesados”, 2012), Arte, Ciudad y Esfera Pública en Chile („Metales Pesados”, 2015). Od 2017. do 2020. radio je kao direktor Dokumentarističkog centra za vizuelne umetnosti pri Nacionalnom centru za savremenu umetnost.
Pravo na vodu
Vodožder
Dizajn zastava Jana Danilović, fotografija Sara Ristić, tekst Pravo na vodu
Iako je Generalna skupština Ujedinjenih nacija prepoznala pravo na vodu kao ljudsko pravo 2010. godine. Uprkos tome što je ono implicirano i u starijim konvencijama koje formalno garantuju čovečne uslove života svima, uključujući i Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima – milijardu ljudi na planeti danas nema pristup vodi. Nedostatak vode najčešće pogađa već ugrožene, kao što su izbeglice. Pravo na vodu mora da bude univerzalno ljudsko pravo, što znači da svi ljudi, bez obzira na to kakav je njihov status, treba da imaju pristup vodi u svakoj državi na svetu. Izbeglice – ljudi koji napuštaju svoju zemlju zbog rata, gladi ili drugih društvenih problema – često nemaju nikakav pravni status i zbog toga nijedna država ne oseća obavezu da im obezbedi ono što im kao ljudima pripada, a najosnovnije je – hrana i voda. Pred vama je slika iz jednog kampa u Srbiji, gde možemo videti da su ljudi primorani da piju neispravnu i verovatno opasnu vodu kako bi ugasili žeđ, taj strašni osećaj sa kojim nijedno živo biće ne bi smelo da se suočava.
Dok se pojedinci zadržavaju na granicama i bore za svoje živote, kapital prelazi granice kako bi se umnožio. Spajaju se velike privatne kompanije koje vrše vodosnabdevanje u zemljama širom sveta. Tako nastaje gigantska struktura koja vodu posmatra kao izvor zarade, kao robu koja donosi profit. Zemlje koje su već osetile posledice ovakvog pristupa vodi se oslobađaju iz ruku eksploatacije i vraćaju u ruke zajednica, ali kompanije se ne predaju. Spajanjem postaju jače i kreću dalje, prelaze granice u potrazi za novim vodovodima koje će usisati – privatizovati. Takav odnos prema vodi je u direktnom sukobu sa idejom o vodi kao univerzalnom ljudskom pravu. Na države mnogo više utiču kompanije nego deklaracije. Borba za vodu je zbog toga nužno i borba protiv privatizacije. Moramo se boriti protiv svake nove i rekomunalizovati prethodno privatizovane vodovode.
***
Svet u kome svi imaju pravo na vodu je svet u kome i najugroženiji imaju pristup ispravnoj pijaćoj vodi. Da bi to bilo moguće, vodosnabdevanje i upravljanje vodnim dobrima mora biti u rukama građana, ljudi kojima ta voda pripada, a ne korporacijama koje bi da vodu prodaju za profit. Vreme je da pravo na vodu stvarno postane univerzalno ljudsko pravo!
Inicijativa Pravo na vodu je mreža aktivista i aktivistkinja okupljenih sa idejom zaštite vodnih dobara koja su u našoj zemlji veoma ugrožena zagađenjem, privatizacijom i neodrživom eksploatacijom. Zalažemo se za zaštitu i očuvanje životne sredine, posebno vodotokova, izvorišta, lekovitih voda, jezera i podzemnih voda. Smatramo da voda treba da bude i ostane javno dobro pod demokratskom kontrolom i u javnom vlasništvu kako bi se sprečila zloupotreba radi profita nekolicine privilegovanih privatnika. Svaki čovek mora imati pristup dovoljnoj količini kvalitetne vode da bi zadovoljio osnovne potrebe. Protivimo se rasprodaji obala, izvora, potoka i sistema vodosnabdevanja. Pravo na vodu je pravo na život.
Nataša Prljević & Joshua Nierodzinski
Nomadski objekti
Izložene zastave deo su serije kolaža Nomadski objekti nastalih u saradnji sa umetnikom Džošuom Nirodžinskim. Napravljeni su od fragmenata fotografija i videa iz ličnih arhiva, poklonjenih, odbačenih i nađenih materijala na radnim mestima, sajmovima umetnosti i ulicama, u umetničkim i fabrikacionim studijima i galerijama. Kolaži predstavljaju polje gde se kritika ekonomije umetničke i kulturne produkcije u kapitalizmu preoblikuje u pokušaj dekolonizacije mentalnog i imaginativnog prostora. Nomadski objekti su skup intervencija u vizuelnom jeziku, eho ličnih i kolektivnih doživljaja; intimna pisma kojim ukrštamo geografije, dominantne i marginalizovane poetike, politike i svedočenja. Njihova osnova su vežbe o teoriji boje Jozefa Albersa, a izloženi radovi predstavljaju dijalog između američkog ekspresionizma, fragmenata arhivske fotografije Trga partizana u Titovom Užicu i teksta iz pamfleta o video-radu Pismo neposlušnom pilotu libanskog umetnika Akrama Zatarija.
Nataša Prljević je interdisciplinarna umetnica i radnica u kulturi. Putem kolaborativne i kolektivne feminističke prakse fokusira se na emancipatorsku ulogu umetnosti u razvoju radikalne imaginacije, pedagogije i pravde. Koristeći metode kolaža i asamblaža spoznaje isceljujući potencijal višeglasja u dodiru različitih medija, ličnih poetika i politika sećanja. Poslednjih deset godina sarađuje i edukuje se sa studentima, radnicama i radnicima, kolektivima i organizacijama u polju umetnosti, kulture i socijalne pravde. Jedna je od inicijatorki transnacionalne platforme HEKLER, oformljene u Njujorku, koja se fokusira na kolektivno propitivanje gostoprimstva i konflikta, ukrštajući umetničke, pedagoške i organizacione metode. Živi na relaciji Njujork – Užice.
Džošua Nirodžinski је umetnik i edukator čiji rad obuhvata medijske studije, hranu i istoriju. Njegovu kreativnu praksu čine individualni radovi i saradnje koji se međusobno informišu. U svojoj studijskoj praksi, Džošua stvara višeslojne slike koje kada izložene nevidljivim talasnim dužinama svetlosti otkrivaju skrivene slojeve i narative. Slike se kolektivno bave istorijskim raskrsnicama i spekulativnom budućnošću slobode, sigurnosti i autentičnosti.
Nataša i Džošua, zajedno sa Jelenom Prljević, inicirali su 2018. godine transnacionalnu platformu i kolektiv HEKLER koja se fokusira na propitivanje gostoprimstva i konflikta ukrštajući umetničke, pedagoške i organizacione metode.
http://www.nierodzinski.com
https://www.instagram.com/nomadic.objects/
www.hekler.org
Bariš Sejitvan
VREME JE ZA REVOLUCIJU
U svim ratovima u istoriji žene su bile na meti, a silovanje je najučestalija forma nasilja koju žene tokom rata doživljavaju. Još od antičkog doba, u mnogim društvima se na žene gledalo kao na ratni plen, a silovanje se smatralo normalnom pojavom u toku rata (Gaca, 2011:73-88). Za vreme Drugog svetskog rata Japan je institucionalizovao silovanje uvođenjem sistema „žene za utehu”, kako bi se zadovoljile seksualne potrebe vojnika u okupiranim teritorijama (Hicks, 1995).
U februaru 2011. godine počelo je nasilno delovanje radikalne terorističke organizacije, takozvane Islamske države Iraka i Sirije (ISIS), koja je ojačala usled haosa u Siriji. Kurdi na severu Sirije pokrenuli su rat protiv ove organizacije kako bi se zaštitili, a intenzivni sukobi imali su za ishod uništene gradove. Kao i drugi ratovi u prošlosti, i ovaj rat je pogodio žene. Radikalna islamistička teroristička organizacija gledala je na kurdske žene kao na ratni plen i počela je da ih prodaje.
Bariš Sejitvan, rođen 1982. u Dijarbakiru u Turskoj. Živi i radi u Berlinu.
Bariš Sejitvan je nezavisni kurdski umetnik i kustos iz Dijarbakira u Turskoj. Ima dvadeset godina profesionalnog iskustva u radu sa umetničkim organizacijama, umetnicima i neprofitnim organizacijama. Sejitvan se bavi savremenom umetnošću i migracijama na Bliskom istoku. Njegov rad istražuje i sagledava transnacionalnu realnost globalne kurdske zajednice. Sejitvanove izložbe istražuje istorijske, geografske i političke teme, kao i pitanja jezika, izgnanstva, roda i raseljenosti, koja su već dugo dominantna u životima Kurda. Na taj način održava odnose sa mnogim bliskoistočnim umetnicima koji žive u raznim delovima sveta, i organizuje izložbe u brojnim gradovima širom planete.
Danijel Toka
Patipembas (Patipemba #1 / Patipemba #2)
Poslednjih nekoliko godina sam se bavio raznim afroameričkim kultovima. Kultovima koji su morali da usvoje prakse i narative drugih religija kako bi preživeli. Kultovima koji su morali da postanu katolički i muslimanski. Kultovima koji se danas šire Fejsbukom, Instagramom i Jutjubom. Kultovima koje su nazivali paganskim i koji su morali da opstaju daleko od centra, i koji su upravo na periferiji dobili svoju snagu. Kultovima koji su pružali otpor i koji jesu otpor. Slike koje predstavljam su dve patipembe, što je magični simbol koji se koristi u religiji Palo Monte u molitvenu svrhu. Prvi se koristi da oslobodi ljude u fizičkom i duhovom smislu, a drugi da donese sreću, zdravlje i snagu onima kojima su potrebni.
Danijel Toka je završio master studije zvuka na Univerzitetu u Barseloni i osnovne studije likovnih umetnosti na La Esmeraldi u Meksiko Sitiju. Godine 2019. napisao je Sauntering, nesistematičnu raspravu o hodočašću u izdanju „Fulgencio Pimentela”, koja je iste godine dobila nagradu „Puchi”. 2017. godine napisao je Standing Inwards, esej o kontingenciji, a 2014. godine Para cuando caen los cantos abatidos, tumačenje Kjerkegorovog Straha i drhtanja, koje je „LuxPlusLux” objavio 2022. Trenutno radi kao profesor na interdisciplinarnom studijskom programu Nacionalnog centra za umetnost u Meksiko Sitiju. Član je Meksičkog nacionalnog sistema umetnosti.
Jasmina Vojčik
Bez granica
Obrazovanje povezuje ljude iz različitih svetova i kultura. Moji radovi se bave (ne)vidljivošću marginalizovanih zajednica i njihovom mogućnošću da sebe predstavljaju. Bavim se alternativnim obrazovanjem tako što osmišljavam vežbe za razvoj umetničkog izraza kod dece.
Smatram da su umetnici odgovorni za svoje društveno okruženje i da umetnost (poput obrazovanja) ima moć da promeni stvarnost, ali što je još važnije ima moć da promeni nas same.
Stoga verujem da se poseban fokus mora staviti na obrazovanje. Radila sam sa raznim zajednicama dugi niz godina. U radu sa decom, formulisala sam manifest empatičkog obrazovanja:
MANIFEST EMPATIČKOG OBRAZOVANJA
- Učešće odrasle osobe u obrazovnom procesu treba da bude u skladu sa njegovim ili njenim ličnim aspiracijama i društvenim stavovima.
- Odnos sa decom mora da bude iskren i ne sme da proističe iz ličnog odnosa prema spoljnom svetu – poželjni su posvećenost, vera u mogućnost stvaranja promena, iniciranje zajedničkog rada, izgradnja zajednice odozdo, egalitarizam u svim radnjama, koje treba da budu participatorne prirode, otvorenost prema drugome i dijalogu, promena od aktivnosti „za ljude” ka aktivnosti „sa ljudima”.
- Rad sa decom treba da bude zasnovan na uzajamnom učenju, razmeni gledišta, iskustava, kao i otvorenosti za novo i nepoznato.
- Mora da bude uspostavljen jasan i transparentan okvir za sve, i mora da se razvija poštovanje za živu i neživu prirodu.
- Stalna samokontrola, spremnost (odraslih) da nešto „oduče” – svesni beg od obrazovnih formula i hendikepa koji proističu iz pruskog obrazovnog sistema.
Jasmina Vojčik je vizuelna umetnica, rediteljka, idejni tvorac društveno-umetničkih akcija koje fokus stavljaju na uključivanje i slušanje. U svom radu nastoji da omogući marginalizovanim zajednicama da postanu vidljive i da se izraze. Jedna je od urednica izdanja Umetnost sa zajednicom (Art with the Community, 2018), koje se bavi njenim najpoznatijim poduhvatom – radom sa bivšim radnicima fabrike Ursus, po kome je napoznatija i na osnovu kog je napravila dokumentarac Simfonija fabrike Ursus (Symphony of the Ursus Factory, 2018). Već nekoliko godina bavi se alternativnim obrazovanjem kroz razvoj vežbi za podsticanje umetničkog izraza kod dece. She gives agency and subjectivity to children, treating them as co-creators and inviting them to a dialogue. Tretirajući decu kao ravnopravne stvaraoce i uključujući ih u dijalog pomaže im da postanu delatni samostalni subjekti. Vojčik se trenutno bavi grassroots obrazovnim praksama, što će za ishod imati njen novi film baziran na romanu Januša Korčaka, Kralj Matijuš Prvi.
Godine 2003. diplomirala je na Nacionalnoj višoj školi za likovne umetnosti u Nalenčovu. U periodu 20032008. studirala je na Fakultetu grafičke umetnosti pri Akademiji lepe umetnosti u Varšavi, gde je diplomirala kod profesora Stanislava Vječoreka u Studiju za multimedijalno umetničko stvaranje, i kod profesora Gžegoža Kovalskog u Studiju za audovizuelne prostore. Godine 2008. počela je da radi kao asistenkinja u Studiju za multimedijalno umetničko stvaranje, a 2011. je odbranila doktorat na matičnom fakultetu.
Osvojila je mnoge nagrade i priznanja za svoj umetnički rad, uključujući prvu nagradu na Samsungovom umetničkom konkursu 2007. godine za improvizaciju, kao i Gran-pri na takmičenju „Film in a Minute” (koje organizuju Kino Polska i Onet) takođe 2007. godine. Vojčik je dobitnica stipendije Ministarstva kulture i nacionalnog nasleđa za 2007. i 2013. godinu. Dobila je Varšavski kulturno-obrazovni Gran pri 2015. godine za projekat sa fabrikom Ursus, i dobitnica je pete po redu filmske nagrade (koju dodelju Poljski filmski institut, Muzej moderne umetnosti u Varšavi i Škola Vajda) za Simfoniju fabrike Ursus. Živi i radi u Varšavi.
2015. godine dobila je Filmsku nagradu Studija Vajda za Simfoniju fabrike Ursus. Reč je o dokumentarcu o bivšim fabrikama i ljudima koji rade u industriji proizvodnje traktora.
Ala Junis
Vezivanje čvorova u baštama prijateljstva (eksperiment 1)
Pokreti dva isprepletena tela su preuzeti iz Spomenika slobode (1961) u Bagdadu, čiji je tvorac Dževad Selim (1919‒1961). U pitanju su fotografske reprodukcije bronzanih figura majke i njenog sina stradalog u revoluciji koja je izbila u Iraku 1958. Ove figure su na zastavama postavljene preko dve slike, na jednoj, preuzetoj sa fotografije iz devedesetih godina prošlog veka, su kristalni lusteri hotela „Al Rašid” u Bagdadu, na drugoj je kadar iz sovjetskog filma o zvaničnoj državnoj poseti arapske delegacije bašti prijateljstva u Sovjetskom Savezu sedamdesetih godina prošlog veka. Nit koja povezuje ove elemente je solidarnost, onda kada je promišljena, ograničena, upakovana ili otuđena.
Ala Junis je umetnica koja iza sebe ima istraživačke, kustoske i izdavačke projekte. Njeni projekti bave se kolektivnim iskustvima od kojih proizilaze ona lična. Održala je samostalne izložbe u Amanu, Kairu, Dubaiju, Londonu, Njujorku, Pragu, Sevilji i Šardži, i učestvovala na grupnim izložbama širom sveta. U njene radove spada i Plan za Veliki Bagdad (2015), prvi put prikazan na 56. Bijenalu umetnosti „Sve budućnosti sveta” u Veneciji. Junis je bila kustoskinja prvog kuvajtskog paviljona na Bijenalu u Veneciji, i jedna je od umetničkih direktorki Bijenala u Singapuru 2022. Članica je Akademije svetske umetnosti (Keln), jedna od čelnica „Forum Expanded” na Berlinalu i naučna istraživačica u Arapskom centru za studije umetnosti „al-Mavrid“ pri Univerzitetu Njujork u Abu Dabiju. Jedna je od osnivačica „Kayfa ta”, nezavisne izdavačke inicijative koja istražuje, objavljuje i priređuje izložbe za nezavisne izdavače. Završila je osnovne studije arhitekture na Univerzitetu u Jordanu i master studije na Goldsmitu u Londonu.